Oni su, dakako, krivi za sve. Da njih nema, u ovoj državi bi cvetale ruže: mir, red, blagostanje na svakom koraku. Bili bi istinski uređeno, prosperitetno i u svakom smislu napredno društvo, samo da nije navijača. Ne verujete? Ovu teoriju potvrdiće vam svaki uštogljeni “rozekravataš”, potpisaći svi tatini sinovi i guzonje u foteljama, aminovati “drugosrbijanci”, “aktivisti”, “građanske elite” i s njom se oduševljeno složiti njihova medijska mašinerija. A, ko njima ne bi verovao, zar ne?
Stvar je izbora – ako izbor imaš
Ali, iako se, rukovodeći se aršinima u Srbiji, u reči Gospoda može (poželjno je) sumnjati, a u “drugosrbijanske” baš i ne, hajde ipak da pogledamo kako danas prosečni klinac raste u Srbiji.
Za početak, živiš u sjebanoj državi. Onoj u kojoj pederi šetaju slobodno šepureći se, Kosovare ne posmatramo kao teroriste, već (prećutno) kao komšije, a briselske šamare tumačimo kao napredak i progres. Ona u kojoj Mišković ispija kafe u centru Beograda, Mitrovićev sin nesmetano gazi kolima i uživa sve privilegije dok mu patrole usput salutiraju, Dinkić i Čanak su ugledni građani, ali će tebe izmaltretirati dva lokalna “pandura” pred svaku utakmicu, čisto preventivno.
Onu u kojoj za nove patike dva meseca rmbačiš na nekoj pumpi ili u “Mekdonaldsu”, dok sin naprednjaka (demokrate, socijaliste..) iz kraja na sebi nosi garderobu vredniju ti od roditeljskog stana – onu u kojoj skupljaš za dvolitru sa društvom u kraju, dok se sinovi ratnih i/ili tranzicionih profitera kurče u separeima sa “Džekom” i nakvarcovanim plavušama.
Onu, u kojoj roditelji nemaju vremena za tebe, jer ostavljaju kičmu po 12 sati u robovlasničkim uslovima kod “stranog investitora” za minimalac, a profesore zanimaš koliko i Soraju tradicionalni novogodišnji koncert Bečke filharmonije.
U takvoj situaciji, logično je, imaš tri izbora – prvi je “igla u venu”, drugi je da se trudiš da postaneš “rozekošuljaš” i treći je da negde iskažeš bunt. Sada, ili možeš ceo dan sedeti pred ekranom i kukati, ili možeš biti deo grupe koju razumeš i koja te razume.
Propaliteti – koji nisu propali
Neobuzdana rulja, na opijatima, sklona bespotrebnom nasilju, psihologiji čopora, vođena najnižim nagonima i sklona nepotrebnom šovinizmu. To su navijačke grupe. Pardon, to su navijačke grupe ako pitate one koji nisu imali snošaj pre tridesete, a u istom vremenu nisu uspeli da se jednom pošteno napiju, jednom pošteno potuku i steknu jednog poštenog prijatelja. Da vam pomognem, takvi su poznati i kao “građanska elita” i “intelektualci”.
Činjenice su, ipak, drugačije: na tribini, zajedno, stoje dobrodostojeći i socijalno ugroženi – doktori i klošari – duboko religiozni i samo verujući – urbani i oni iz najgorih selendri – kockari i neporočni – klinci i sredovečni. I svi su braća. I sva braća veruju u nešto. Da, za razliku od onih “moralnih” koji glas prodaju za 10 evra ili radno mesto kupuju za 1000, ovi momci sačuvali su po neki ideal. Veruju u bolju i čestitiju Srbiju, veruju u patriotizam i duh ovog naroda, veruju u dostojanstvo i veruju u kodekse gde brat bratu neće zabosti nož u leđa.
I to im je najveći greh, iz vizure “drugosrbijanaca”. Zato u tim, strogo kontrolisanim medijima, možete čitati o pucnjavama, ali ne i o humanitarnoj pomoći za Kosovo direktno sa tribine ili kad se diže spomenik herojima “Košara”; možete pronaći reportaže o narkoticima, ali ne i priče poput one u kojoj je “Korida” dve ulice jurila lopova koji je ženi ukrao tašnu (i naravno ga stigla); možete… ma, kapirate poentu.
Istinama “Blica” ništa ne nedostaje – osim što nisu istine
Red je, međutim, da se neke stvari, makar ovde i makar sada, nazovu pravim imenom. I zašto to niko ne sme javno da izgovori, a da nije šapatom i zašto taj šapat makar ne ostane negde pismeno zabeležen?
Naprimer, zaista ga nisu bacili, sam je skočio – i, da, nije bio đak generacije, filantrop, promoter ljudskih prava i ambasador dobre volje. Došao je kao francuski ultras, znajući šta se može desiti kada ultras naiđe na ultrasa. Čak i priželjkujući to. I, da, zašto smo za njega klečali i ljubili u noge Francuze, a za Jagodu ćutali kao popišani?
Ili, podjednako bitno – ne, matori, nije tačno da ne vodiš dete na utakmicu “jer se plašiš tih huligana” i “da njih nema, stadioni bi bili puni”. Ne vodiš ih jer ti je draže da ispijaš koktele, takav snob kakav jesi, da gledaš turske esrije i “Nikad nije kasno” sa ženom, da morališeš i glumiš “zabrinutog građanina”. Jer, ko je jednom osetio grotlo bilo kojeg “severa” ili “juga”, zarazio se istim.
Dostojevski je, između ostalog, tvrdio da će lepota spasiti svet. Analogno tome, sigurni smo, tribina će spasiti Srbiju. Jer, na tribini žive ostaci časti – a oni oko nje jesu “čuvari vatre”. Mi, ostali, posmatramo to, ovako ili onako iz “mraka”, srećni “što nam nije još gore”.
Nisu za propast Srbije krivi navijači. Krivi su oni koji krive navijače.
T. Lovreković
