Da je kojim slučajem akter današnje situacije, knez Lazar bi gotovo sigurno odustao. Ne bi gromadu nacionalne nam istorije sigurno uplašila ni sila koja ga napada, niti bi zaboravio koju i koliku svetinju brani; Ne bi čeličnu volju poljuljale ni silne peripetije, zakulisane igre, pritisci velikih sila. Ali, gotovo je izvesno da bi samo odmahnuo rukom i okrenuo se kada bi video neke od uslovno “svojih” i “naših” kad bi video šta i kako rade, kako postupaju i kako se ponašaju iza leđa.
O čemu to pišem? Nikada nisam bio ljut na, recimo, Džoa Šimunića, iz svežije istorije: čovek je odrastao u proustaškoj emigraciji i ceo život maštao o tome da to “Za dom spremni” usklikne pred punim Maksimirom; ili na nekog Bakira, pa njegov je otac džamahiriju prizivao pre gotovo pola veka i tim je mlekom zadojen; ili na Aljbina Kurtija, pa njemu je ispod časti bilo da izađe iz zatvora kada ga je zajedno sa krvnicima oslobodio i pokazao mu put ka etničkom čišćenju veliki “patriota” Vojislav Koštunica.
Njih razumem – ali, ne razumem neke Danase koji u učiteljicima i lekarima koji se za goli opstanak vide kriminalce i teroriste; neke N1 i Šolak-Đilas jurišnike koji umišljaju kako prkosne Srbe na njima mrskom KiM puškom valjda pod fantomkama teraju da se bore za svoja prava, a oni bi inače valjda klicali Kurtiju; neke Rade Trajković, jedine osobe kojoj je Žuta kuća smešna, kojima je svaki UČK zlikovac draži i bliži od bilo kog Srbina.
Ne razumem duboku ANTIdržavu – one koji decenijama mešetare i rade sve protiv interesa Srbije, mrzeći je, a državljanstvom i krštenicom jesu Srbi. Kvazi intelektualce, kvazi glumce, kvazi političare, pisce, novinare, tajkune…. Sve one kojima nije zlikovačka agresija, nego humanitarna intervenija za koju smo sami krivi; za koje je Oluja legitimna akcija, Dobrovoljačka slučajan incident, ubistva srpske dece na Kosovu izolovan slučaj, svat u Sarajevu neko ko je izazivao i zaslužio, Naser junak i oslobodilac… Sve one kojima je Vučić lud, ali je Kurti dok planira nezapamćen progon – demokrata i čovek koji je u pravu.
Vojska, koja je u vreme dok je duboka antidržava bila na čelu same države, bila svedena na nivo vašarskog naoružanja i ispodvašarske obuke i orpremljenosti, opet je moćna – na čelu nje je odgovoran, stabilan, mudar ministar Miloš Vučević koji zna šta radi i kako radi i nije sklon ni kolebanju ni defetizmu. Ekonomija, koja u vreme dok je duboka antidržava bila na čelu same države, ličila po transakcijama, transparentnosti i stabilnosti na obode Najlon policije, u silovitom je usponu i donosi nam epitet regionalnog lidera . Diplomatija, koja je u to doba bila svedena na to da imamo ulogu klovna ili eventualno hostese u predvorju velikih događaja, zahvaljujući aktivnostima predsednika Vučića stigla je dotle da imamo počasno mesto na glavnim skupovima.
U takvim okolnostima,do kojih uz sva saplitanja i nasleđeni teret nije bilo lako stići, Srbija će imati i snage i volje i mudrosti da zaštiti Srbe na Kosovu i samu južnu pokrajinu – na nadmudri, nadjača, a ako treba i savlada pomahnitalog ekstremistu Kurtija.
To je posao Vučića, Vučevića, Malog, Gašića, Vulina – koji će obaviti najbolje u interesu Srbije, baš kako su i do sada uspešno obavili i savladali svaki zadatak koji se pred njima našao na putu nacionalnog oporavka i uspona. A, šta je naš posao?
Baš kao što se KiM danas brani i na barikadama i u ministarstvu odbrane i u diplomatskim razgovorima i kao što će se uspešno odbraniti, tako se Srbija od duboke antidržave brani prezirom, ignorisanjem i argumentovanim ućutkavanjem svih predstavnika duboke antidržave. Sve, dok ne završe gde im je i kako im je i mesto: odbačeni, utišani, istinom savladani, u mišijim rupama.
Da se Knez Lazar ponosi, a ne da odmahuje rukom i okreće glavu od potomstva. Možemo to!
T. Lovreković
